Тя показва един обърнат модел на комуникация и близост, имаща своите рефлексии върху цялостното развитие на съвременното общество
Автор: Десант
В отвореното фондохранилище на Екомузей с аквариум в Русе е показана инсталация, свързана с технологичните изкушения пред съвременното общество. Фигура на човек (манекен), седнала на стол срещу пуснат телевизор от 70-те години на миналия век, чийто екран излъчва визуален сигнал. Управлението, както е обичайно да се случва, се извършва с дистанционно, което обаче тук е под контрола на телевизионния приемник и е насочено срещу човека.
Инсталацията е своеобразна провокация, инспирирана от взаимодействие между човека и технологиите, между човека и информационните потоци, която показва един обърнат модел на комуникация и близост, имаща своите рефлексии върху цялостното развитие на съвременното общество.
Автор на арт композицията е русенецът Александър Първанов, който споделя: „В творбата „Пигмалион“ на Овидий скулпторът Пигмалион от Кипър създава статуя на жена от слонова кост. Фигурата става толкова реалистична, че авторът се влюбва в нея и започва да ѝ поднася дарове. Пигмалион се моли на богинята Венера, която се смилява над него и дава на статуята душа и живот. Така на света се появява Галатея.
А ние сътворихме Телевизията! Влюбихме се в Нея, поднесохме ѝ безценните дарове на своите ресурси, свободно време и култура. Дотолкова й се доверихме, че ѝ предоставихме дори И възпитанието на децата си. Медийните богове ни убедиха, че Тя има душа, оставиха ни да вярваме на всяка нейна дума! Сега нашият живот е в неин плен и вече сме безпомощни да се откъснем.“
Инсталацията е част от инициативите на музея за предоставяне на творчески изяви на местната общност.
1)
Една от Библейските Десетте Божи заповеди е "Да не крадеш!"
Ценни исторически предмети които България би следвало да изисква от Румъния.
Тези предмети са открити от румънци по времето на тяхната окупация на Южна Добруджа (1913-1940 г.)
Някой може да каже че Румъния има право да остане с тях, понеже са били открити по времето на румънското притежание на Южна Добруджа.
Това е недопустимо:
1. Митрополитите на Силистра Иларион и Амброзий са подарили на Румънската Православна Църква части от мощите на древния силистренски Светец Емилиян, след молба (по-точно: просене) от румънската страна.
Нищо в размяна от румънската църква.
2. През 2007 г. тогавашния директор на Балчишкия Музей, Дарин Канавров е намерил инвентар, опис на липсващи музейни предмети които през 1940 г. румънците са носили в Румъния. Тогава зам. директорът на музея в гр. Constanta/Констанца/Кюстенджа, Габриел Кустуря/Gabriel Custurea е лъгал като е казал че никога не е видял такива предмети и не знае къде са и че Дарин Канавров си губил времето напразно.
3. От книга "Румънско-български речник" на Иван Пенаков, Желязко Райнов, Георги Паунчев (съставители), Ст. Романски, Ст. Илчев (редактори) (гр. София, 1962 г.), стр. 1226:
<<Богдан Иоан (1862-1919 г.) академик, историк, професор по славистика, автор на важни трудове върху румънско-славянските и българските отношения. ВЗЕЛ Е ОТ БЪЛГ. ЧИТАЛИЩЕ В ГР. ТУЛЧА ОРИГИНАЛА НА "МАНАСИЕВАТА ХРОНИКА" И ВЕЧЕ НЕ ГО ВЪРНАЛ; ИЗДАЛ ГО С КОМЕНТАРИИ>>
България заслужава нещо в размяна на всичките по-горе споменати предмети!!!
Примери от предмети които Бг. заслужава да й се върнат:
от книга "Din istoria Dobrogei"/Дин историа Доброджей (Из историята на Добруджа), том 2. (автори Раду Вулпе/Radu Vulpe и Йон Барня/Ion Barnea), Издателство на Академията на Румънската Социалистическа Република, 1968 г.:
страница 294, изображение 2: древна бронзова плоча от с. Брестовене/Сарсънлар, Силистренско
стр. 340, из. 52 и стр. 341, из. 54 - статуи на римски царе, открити в гр. Силистра ("Дуросторум")
стр. 345, из. 60 - надгробен паметник-статуя от Силистра
стр. 360, из. 83 - древна статуя на жена от гр. Балчик ("Дионисополис"), открита в околностите на града
Всички тези предмети през 1968 г. се намираха в гр. Букурещ, в Националния музей за древни неща/древности.
стр. 556, из. 4-5 византийски печати оловни печати из Силистренско (в книгата не пише в кой румънски музей са се съхранили тогава)
Изглежда че Националният музей на древностите повече не съществува, като понастоящем въпросните предмети/артефакти (вероятно) се намират в Сбирката на древности (colectia de antichitati) при Института по Археология "Василе Първан/Vasile Parvan"
Muzeul Național de Antichități
https://ro.wikipedia.org/wiki/Muzeul_Na%C8%9Bional_de_Antichit%C4%83%C8%9Bi
Colecţia de Antichităţi a Institutului de Arheologie „Vasile Pârvan”
http://ghidulmuzeelor.cimec.ro/id.asp?k=1544&-Colectia-de-Antichitati-a-Institutului-de-Arheologie-Vasile-Parvan-BUCURESTI
Bulgarii cauta artefactele disparute
17 Apr, 2007
https://www.ziuaconstanta.ro/stiri/cultura/bulgarii-cauta-artefactele-disparute-216531.html
<<Directorul Muzeului de Istorie Nationala si Arheologie Constanta respinge acuzatiile omologului sau din Balcic, privind preluarea si detinerea unor artefacte din patrimoniul national bulgar, aduse in tara noastra de armata, in anul 1940. Dr. Gabriel Custurea, directorul adjunct al Muzeului de Istorie Nationala si Arheologie Constanta a declarat ca nu are cunostinta despre piesele la care face referire istoricul Darin Kanavrov, directorul muzeului din Balcic, si nici nu le-a putut identifica. Custurea a calificat orice discutie de acest gen, drept "o incursiune in cautarea timpului pierdut".>>
Bucureștenii l-au cinstit pe Sf. Emilian de la Durostorum
18.07.2018
https://basilica.ro/bucurestenii-l-au-cinstit-pe-sf-emilian-de-la-durostorum/
<<Părintele Emilian Cărămizaru a spus că „fragmentul din moaștele Sfântului Emilian a fost dăruit de Mitropolia de Durostorum, prin dărnicia Mitropolitul Ambrozie de Durostorum, cu ocazia sărbătoririi hramului Sfântul Mare Mucenic Gheorghe din acest an”.>>
Moaștele Sfântului Emilian de la Durostor
https://doxologia.ro/moastele-sfantului-emilian-de-la-durostor
<<Părticica din sfintele moaște a fost dăruită, cu binecuvântarea Preafericitului Părinte Patriarh Daniel, bisericii „Nașterea Maicii Domnului“ din Drumul Taberei de către Biserica Ortodoxă a Bulgariei, prin grija Înaltpreasfințitului Ilarion, Mitropolit de Silistra (în anul 2008).>>
ÎPS Mitropolit Ilarion de Durostorum a trecut la Domnul
27 Octombrie 2009
https://www.edj.ro/octombrie-2010-109347/1231-ips-mitropolit-ilarion-de-durostorum-a-trecut-la-domnul
În anul următor, 2005, la aceeaşi mare sărbătoare a municipiului Galaţi, ÎPS Părinte Ilarion a poposit din nou în cetatea Sfântului Andrei aducând şi dăruind de acestă dată, pentru tezaurul spiritual al eparhiei noastre, părticele din moaştele sfinţilor martiri Dasie şi Emilian de la Durostorum.
Забележки за артефактите които Румъния е взела от окупираната от нея Южна Добруджа през 1913-1916 и 1918-1940 г. и понастоящем още се намират в музеи и други учреждения в Румъния:
а) Може би някои от тях да бяха открити преди завоюването на Южна Добруджа от страна на Румъния, тоест преди 1913 г., от български археолози, обикновени местни хора и т.н. а окупационните румънски власти да са ги заварили там. България има пълни права върху тях.
Болшинството обаче са предмети, открити от румънски археолози или местни хора през времето на румънското владение. България имала само частични права върху тях, обаче моралът, духът на добросъседството, българските дарения (части от мощи на светци), както и прецедентите с Великите колониални и империалистки Сили принуждават Румъния да направи същото. Разбира се, няма значение това че Румъния не беше транс-океанска страна и че нейните колонии се наричат Южна Добруджа (днес част от България), Северна Буковина, Южна Бесарабия (днес части от Украйна) и т.н.
б) Прецедентите като аргумент за Румъния да възвърне откраднатите артефакти:
Germany returns artefacts taken from Africa during colonial rule
27 Jun 2022
https://www.aljazeera.com/news/2022/6/27/germany-returns-artifacts-taken-from-three-african-countries
Belgian king begins return of more than 80,000 artefacts to DRC
Jun 8 2022
https://www.irishtimes.com/world/africa/2022/06/08/belgian-king-begins-return-of-more-than-80000-artefacts-to-drc/
King Philippe of Belgium has handed over a famous “Kakuungu” mask to the National Museum of the Democratic Republic of the Congo (DRC) — marking the return of the first of more than 80,000 artefacts that were looted by Belgium and are now expected to be given back to their country of origin.
The Netherlands returns hundreds of historic artefacts to Indonesia
07/15/2023
https://www.asianews.it/news-en/The-Netherlands-returns-hundreds-of-historic-artefacts-to-Indonesia-58804.html
The treasures had been looted from several Indonesia islands during the colonial period.
2)
Сръбското списание "Пиротски зборник" за бившите българи-торлаци пиротчани (днешни сърби) и говора им с многократни признавания че за сърбите пиротски говор звучи български:
О мењању и напуштању пиротског говора у другој половини ХХ и почетком XXI века
Changing and abandoning Pirot dialect in the second half of the 20th and the beginning of the 21st century
ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ПИРОТСКОГ ГОВОРА И ЊЕГОВИ УЗРОЦИ. РЕАГОВАЊЕ ПИРОЋАНАЦА
У настојању да се дође до разлога напуштања пиротског говора траг нас стално води на споразумевање између Пироћанаца и особа из других крајева Србије и некадашње Југославије. У комуникацији толерантних особа језички неспоразуми могу да се реше безболно. Међутим, на просторима Балкана и Југоисточне Европе, толеранција је често на ниском нивоу, па говорници дијалеката или мањинских језика могу да буду извргнути омаловажавању. Многим становницима Србије и других крајева некадашње Југославије пиротски говор личи на бугарски (или македонски). Српска дијалектологија уочила је одређене сличности говора пиротског краја са бугарским језиком, али га сврстава у дијалекат који покрива територију уз садашњу српско-бугарску државну границу и који је назван тимочко-лужничким (под)дијалектом српског језика (Белић, 1905; Ивић, 2009). У практичном животу у Србији, од ставова малобројних дијалектолога много је важнији утисак обичних људи који не само да су коментарисали да им пиротски говор личибугарски, већ су неретко и саме становнике пиротског краја називали Бугарима. То су у пракси доживеле многобројне генерације Пироћанаца у прошлости, али и не само Пироћанаца. Етнолог Дејан Крстић је за потребе израде своје докторске дисертације обишао шири простор на коме се говори тзв. тимочко-лужничким поддијалектом, а то значи не само пиротски крај већ и северно све до близу Зајечара. Од већег броја казивача на целом том терену, Крстић је записао да су у свом животу, приликом боравка у унутрашњости Србије и некадашње Југославије, били у ситуацији да их због говора називају Бугарима (Крстић, 2014). Пред крај XIX и у првој половини XX века српска националистичка елита доживљавала је Бугаре као једне од главних непријатеља. Постојале су јаке међусобне територијалне претензије. Бугарски националисти су тврдили да је бугарско све до Мораве, а српски – да у средачкој (софијској) области живе „чисти Срби“ (Станковић, 1996, стр. 162). С обзиром да је реч Бугарин у дужем периоду могла да асоцира непријатеља, чињеница да су у унутрашњости Србије и Југославије Пироћанци због говора понекад називани Бугарима и није могла да буде баш увек безазлена. После Другог светског рата, када је у оквиру југословенске федерације створена република Македонија на територији која је до тада била највећа јабука раздора између Србије и Бугарске, ривалитет између две земље сплашњава, да би након распада Југославије и формирања независне државе Македоније брзо опао. Истражујући стереотипе српских интелектуалаца, Оливера Милосављевић наводи да је у најновијем периоду пажња српског национализма усмерена према западу и југозападу, а да се „...Bugari doživljavaju kao relativno udaljen sused sa kojim nema većih trzavica, ali koji se mnogo ni ne primećuje niti se o njemu razmišlja“ (Milosavljević, 2002, стр.232-233). Председник Србије Александар Вучић је током сусрета са својим бугарским колегом 2018. године у изјави датој новинарима рекао да су Бугари Србима браћа и да међу Србима нема никога ко не воли Бугаре („Vučić: Kod Srba nema niko ko ne voli Bugare“, Blic, 22. јун 2018, https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-kod-srba-nema-niko-ko-ne-voli-bugare/d40tmzg, приступљено 04.05.2021). С обзиром на искуствa из прошлости када су се копља српско-бугарских анимозитета ломила преко њихових леђа, Пироћанци опрезно примају овакве констатације. Изругивање пиротског и свих других говора јужне и источне Србије може да буде узроковано и нечим што није национално обојено или барем таква обојеност није у првом плану. Овде ћемо истаћи утицај неравномерне економске и свеколике друштвене развијености, односно превелике концентрације важних друштвених и државних активности у неком региону. Уопште гледано, становници мање развијенијих делова неке земље често се унапред перципирају као мање вредни, а уколико се деси да се у тим регионима говори дијалектом који се приметно разликује од стандардног говора, могућност њиховог ниског вредновања је још већа. Управо таква ситуација је у Србији, са великом концентрацијом активности у региону Београда и свеколиким заостајањем рубних подручја.
У ранијим временима Пироћанац се спашавао омаловажавања због свог говора враћањем у завичај. Међутим, с појавом телевизије и касније интернета, омаловажавање су доживљавали и они који ретко путују, гледајући телевизор у сопственој кући. Парадигма за омаловажавање свих јужњачких говора, па и пиротског, јесу филмови и телевизијске серије чији је сценариста Синиша Павић. Већ у сценаријима за филмове из осамдесетих, Лаф у срцу и Тесна кожа, Павић показује склоност да тражи некакву комику у јужњачким говорима, да би пред сам крај XX и на почетку XXI века, у сценаријима његових телевизијских серија као што су Породично благо и Бела лађа, омаловажавање било додатно појачано и јасно се видело да се не односи само на јужњачки говор као такав, већ и на људе који се тим говором служе. Јужњаци у његовим серијама не само да „лоше“ говоре, они су често и људи проблематичних моралних начела и проблематичног укуса (Petrović, 2015, стр. 69, 95, 118).
Најизразитији Павићев карикатурални лик је Срећко Шојић, али ни друге јужњаке овај сценариста не слика у много лепшим бојама. Наравно, овакав однос према људима са југа Србије није само индивидуална особина сценаристе Синише Павића. Сама чињеница да је државна телевизија прихватала његове сценарије, улагала значајна средства у снимање серија, а касније их и много пута репризирала, указује да је омаловажавајући однос према људима са југа широко распрострањен и у Београду и централној Србији.7
7 Сандра Шаре и Станислав Станковић (2011) указују да потцењивачки однос према говорницима са југа Србије постоји и код лингвиста, иако би на први поглед могло да се очекује да језички стручњаци имају већи степен толеранције према језичкој разноликости.
[...]
Зашто је онда толико избегавано ко-ришћење знака за полуглас? Чини се да је проблем је у томе што се знак за полуглас користи и у бугарском правопису. У свему томе није се уважавала чињеница, иако је многима била позната, да знак за полуглас није само бугарски словни знак, већ да се користи и у писању руског и других словенских језика. У ранијем тексту већ смо указали да је у дужем периоду, у касном XIX и у првој половини XX века, доминантна српска националистичка елита доживљавала Бугарску као једног од главних непријатеља, па би онај у Србији ко би користио знак за полуглас (а није научник), могао лако да постане сумњив као Бугарин, Бугараш или бугарофил. Тога су се нарочито пазили људи из источне и јужне Србије, због одређених сличности њихове етнокултуре и говора са бугарском етнокултуром и језиком.
[...]
ЈЕДАН ЈЕЗИК – ЈЕДАН НАРОД – ЈЕДНА ДРЖАВА
У позном XVIII веку у Европи почиње да буја националистичка идеологија која са одређеним закашњењем захвата и становништво Балкана. Крилатица из наслова овог поглавља сажето одређује ову идеологију. У националној држави има места, пре свега, за један, државотворни народ. Остали у таквој држави могу да живе у статусу националне мањине, са прећутном жељом да временом буду асимиловани или да се одселе. Слично је и са језиком – у националној држави има места само за један језик, штавише, и дијалекти тог јединог језика нису превише пожељни и што ли пре нестану из свакодневне употребе – тим боље. Националистичка идеологија постала је доминантна у Србији у првој половини XIХ века и тако је, углавном, све до данас. Само неколико деценија у ХХ веку комунистичка идеологија потиснула је националистичку, али је она опстала и од краја ХХ века поново снажно буја. Пирот је у састав српске кнежевине ушао 1878. када је национализам у њој био у великом успону. Десет година раније, 1868, власт у кнежевини је озаконила источно-херцеговачки дијалекат (говор Вуковог завичаја) за званични државни језик и нимало јој се није допало што су становници пиротског краја говорили прилично различито од тог успостављеног стандарда. На сва места у државном сектору у Пироту (начелство, суд, основне школе, гимназија, пошта, царина, пореско одељење, болница, шумска управа, железница, дувански монопол) довођено је скоро комплетно особље из унутрашњости Србије. Милутин Велимировић (чији је отац такође послат са стране да неко време службује у Пироту као свештеник), у својим успоменама из пиротских гимназијских дана са почетка ХХ века даје податак да су у пиротској гимназији чак и служитељи били са стране (Велимировић, 2015, стр. 39). У значајној мери под снажним утицајем српске националистичке идеологије, ни доведено особље није благонаклоно гледало на говор становника пиротског краја. У писму министру унутрашњих дела Краљевине Србије Стојану Новаковићу од 9. децембра 1884. године, начелник Пиротског округа Тодор Поповић назива пиротски говор „варварским дијалектом“ (Поповић, 1996, стр. 58). Председник учитељског збора пиротских основних школа Владимир Радојичић у једном допису министру просвете као ударни податак наводи „да је говор посве искварен тако да ученици не разумеју скоро сваку трећу реч било из учебника било из говора наставника“ (Историјски архив Пирот, Фонд Илије Николића, кутија 28, фасцикла 16, изворно: Архив Србије, Мпс, ф. XL, р. 59/1895). Временом су и Пироћанци почели да завршавају српске школе и запошљавају се у државној служби, али су у њој, у пиротском крају, постали бројчано домининантнији тек после Другог светског рата. Међутим, много раније пре тога, и становништво пиротског краја схватило је да деловање у складу са доминантном идеологијом (у овом случају – националистичком) може да буде врло корисно за друштвену позицију и каријеру појединца, па су се многи сходно томе и понашали. У овом раду су раније дати неки примери ометања афирмације пиротског говора у јавној сфери, у локалном амбијенту. Проницљивији читалац је и сâм могао да закључи да та ометања нису долазила са стране, из унутрашњости Србије, већ управо од неких Пироћанаца који су процењивали да би и на таласу националистичке језичке политике могли да побољшају или учврсте своју друштвену позицију.
[...]
ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА
Када је Пирот 1877. ослобођен од османлијске власти и при-појен кнежевини Србији, Пироћанци су се суочили са чињеницом да се њихов говор прилично разликује од стандардног српског језика. Пиротски говор је људима са стране личио на бугарски, штавише, често су не само тај говор називали бугарским, већ и саме Пироћанце Бугарима. То је у дугом периоду могао да буде извор сталних фрустрација за Пироћанце имајући у виду да је од краја XIX па до средине ХХ века српска националистичка јавност Бугарску доживљавала као једног од главних непријатеља.
2
Pirot Forever Bulgarian
13.01.2024 03:50:18
0
0
Сръбското списание "Пиротски зборник" за бившите българи-торлаци пиротчани (днешни сърби) и говора им с многократни признавания че за сърбите пиротски говор звучи български:
О мењању и напуштању пиротског говора у другој половини ХХ и почетком XXI века
Changing and abandoning Pirot dialect in the second half of the 20th and the beginning of the 21st century
ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ПИРОТСКОГ ГОВОРА И ЊЕГОВИ УЗРОЦИ. РЕАГОВАЊЕ ПИРОЋАНАЦА
У настојању да се дође до разлога напуштања пиротског говора траг нас стално води на споразумевање између Пироћанаца и особа из других крајева Србије и некадашње Југославије. У комуникацији толерантних особа језички неспоразуми могу да се реше безболно. Међутим, на просторима Балкана и Југоисточне Европе, толеранција је често на ниском нивоу, па говорници дијалеката или мањинских језика могу да буду извргнути омаловажавању. Многим становницима Србије и других крајева некадашње Југославије пиротски говор личи на бугарски (или македонски). Српска дијалектологија уочила је одређене сличности говора пиротског краја са бугарским језиком, али га сврстава у дијалекат који покрива територију уз садашњу српско-бугарску државну границу и који је назван тимочко-лужничким (под)дијалектом српског језика (Белић, 1905; Ивић, 2009). У практичном животу у Србији, од ставова малобројних дијалектолога много је важнији утисак обичних људи који не само да су коментарисали да им пиротски говор личибугарски, већ су неретко и саме становнике пиротског краја називали Бугарима. То су у пракси доживеле многобројне генерације Пироћанаца у прошлости, али и не само Пироћанаца. Етнолог Дејан Крстић је за потребе израде своје докторске дисертације обишао шири простор на коме се говори тзв. тимочко-лужничким поддијалектом, а то значи не само пиротски крај већ и северно све до близу Зајечара. Од већег броја казивача на целом том терену, Крстић је записао да су у свом животу, приликом боравка у унутрашњости Србије и некадашње Југославије, били у ситуацији да их због говора називају Бугарима (Крстић, 2014). Пред крај XIX и у првој половини XX века српска националистичка елита доживљавала је Бугаре као једне од главних непријатеља. Постојале су јаке међусобне територијалне претензије. Бугарски националисти су тврдили да је бугарско све до Мораве, а српски – да у средачкој (софијској) области живе „чисти Срби“ (Станковић, 1996, стр. 162). С обзиром да је реч Бугарин у дужем периоду могла да асоцира непријатеља, чињеница да су у унутрашњости Србије и Југославије Пироћанци због говора понекад називани Бугарима и није могла да буде баш увек безазлена. После Другог светског рата, када је у оквиру југословенске федерације створена република Македонија на територији која је до тада била највећа јабука раздора између Србије и Бугарске, ривалитет између две земље сплашњава, да би након распада Југославије и формирања независне државе Македоније брзо опао. Истражујући стереотипе српских интелектуалаца, Оливера Милосављевић наводи да је у најновијем периоду пажња српског национализма усмерена према западу и југозападу, а да се „...Bugari doživljavaju kao relativno udaljen sused sa kojim nema većih trzavica, ali koji se mnogo ni ne primećuje niti se o njemu razmišlja“ (Milosavljević, 2002, стр.232-233). Председник Србије Александар Вучић је током сусрета са својим бугарским колегом 2018. године у изјави датој новинарима рекао да су Бугари Србима браћа и да међу Србима нема никога ко не воли Бугаре („Vučić: Kod Srba nema niko ko ne voli Bugare“, Blic, 22. јун 2018, https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-kod-srba-nema-niko-ko-ne-voli-bugare/d40tmzg, приступљено 04.05.2021). С обзиром на искуствa из прошлости када су се копља српско-бугарских анимозитета ломила преко њихових леђа, Пироћанци опрезно примају овакве констатације. Изругивање пиротског и свих других говора јужне и источне Србије може да буде узроковано и нечим што није национално обојено или барем таква обојеност није у првом плану. Овде ћемо истаћи утицај неравномерне економске и свеколике друштвене развијености, односно превелике концентрације важних друштвених и државних активности у неком региону. Уопште гледано, становници мање развијенијих делова неке земље често се унапред перципирају као мање вредни, а уколико се деси да се у тим регионима говори дијалектом који се приметно разликује од стандардног говора, могућност њиховог ниског вредновања је још већа. Управо таква ситуација је у Србији, са великом концентрацијом активности у региону Београда и свеколиким заостајањем рубних подручја.
У ранијим временима Пироћанац се спашавао омаловажавања због свог говора враћањем у завичај. Међутим, с појавом телевизије и касније интернета, омаловажавање су доживљавали и они који ретко путују, гледајући телевизор у сопственој кући. Парадигма за омаловажавање свих јужњачких говора, па и пиротског, јесу филмови и телевизијске серије чији је сценариста Синиша Павић. Већ у сценаријима за филмове из осамдесетих, Лаф у срцу и Тесна кожа, Павић показује склоност да тражи некакву комику у јужњачким говорима, да би пред сам крај XX и на почетку XXI века, у сценаријима његових телевизијских серија као што су Породично благо и Бела лађа, омаловажавање било додатно појачано и јасно се видело да се не односи само на јужњачки говор као такав, већ и на људе који се тим говором служе. Јужњаци у његовим серијама не само да „лоше“ говоре, они су често и људи проблематичних моралних начела и проблематичног укуса (Petrović, 2015, стр. 69, 95, 118).
Најизразитији Павићев карикатурални лик је Срећко Шојић, али ни друге јужњаке овај сценариста не слика у много лепшим бојама. Наравно, овакав однос према људима са југа Србије није само индивидуална особина сценаристе Синише Павића. Сама чињеница да је државна телевизија прихватала његове сценарије, улагала значајна средства у снимање серија, а касније их и много пута репризирала, указује да је омаловажавајући однос према људима са југа широко распрострањен и у Београду и централној Србији.7
7 Сандра Шаре и Станислав Станковић (2011) указују да потцењивачки однос према говорницима са југа Србије постоји и код лингвиста, иако би на први поглед могло да се очекује да језички стручњаци имају већи степен толеранције према језичкој разноликости.
[...]
Зашто је онда толико избегавано ко-ришћење знака за полуглас? Чини се да је проблем је у томе што се знак за полуглас користи и у бугарском правопису. У свему томе није се уважавала чињеница, иако је многима била позната, да знак за полуглас није само бугарски словни знак, већ да се користи и у писању руског и других словенских језика. У ранијем тексту већ смо указали да је у дужем периоду, у касном XIX и у првој половини XX века, доминантна српска националистичка елита доживљавала Бугарску као једног од главних непријатеља, па би онај у Србији ко би користио знак за полуглас (а није научник), могао лако да постане сумњив као Бугарин, Бугараш или бугарофил. Тога су се нарочито пазили људи из источне и јужне Србије, због одређених сличности њихове етнокултуре и говора са бугарском етнокултуром и језиком.
[...]
ЈЕДАН ЈЕЗИК – ЈЕДАН НАРОД – ЈЕДНА ДРЖАВА
У позном XVIII веку у Европи почиње да буја националистичка идеологија која са одређеним закашњењем захвата и становништво Балкана. Крилатица из наслова овог поглавља сажето одређује ову идеологију. У националној држави има места, пре свега, за један, државотворни народ. Остали у таквој држави могу да живе у статусу националне мањине, са прећутном жељом да временом буду асимиловани или да се одселе. Слично је и са језиком – у националној држави има места само за један језик, штавише, и дијалекти тог јединог језика нису превише пожељни и што ли пре нестану из свакодневне употребе – тим боље. Националистичка идеологија постала је доминантна у Србији у првој половини XIХ века и тако је, углавном, све до данас. Само неколико деценија у ХХ веку комунистичка идеологија потиснула је националистичку, али је она опстала и од краја ХХ века поново снажно буја. Пирот је у састав српске кнежевине ушао 1878. када је национализам у њој био у великом успону. Десет година раније, 1868, власт у кнежевини је озаконила источно-херцеговачки дијалекат (говор Вуковог завичаја) за званични државни језик и нимало јој се није допало што су становници пиротског краја говорили прилично различито од тог успостављеног стандарда. На сва места у државном сектору у Пироту (начелство, суд, основне школе, гимназија, пошта, царина, пореско одељење, болница, шумска управа, железница, дувански монопол) довођено је скоро комплетно особље из унутрашњости Србије. Милутин Велимировић (чији је отац такође послат са стране да неко време службује у Пироту као свештеник), у својим успоменама из пиротских гимназијских дана са почетка ХХ века даје податак да су у пиротској гимназији чак и служитељи били са стране (Велимировић, 2015, стр. 39). У значајној мери под снажним утицајем српске националистичке идеологије, ни доведено особље није благонаклоно гледало на говор становника пиротског краја. У писму министру унутрашњих дела Краљевине Србије Стојану Новаковићу од 9. децембра 1884. године, начелник Пиротског округа Тодор Поповић назива пиротски говор „варварским дијалектом“ (Поповић, 1996, стр. 58). Председник учитељског збора пиротских основних школа Владимир Радојичић у једном допису министру просвете као ударни податак наводи „да је говор посве искварен тако да ученици не разумеју скоро сваку трећу реч било из учебника било из говора наставника“ (Историјски архив Пирот, Фонд Илије Николића, кутија 28, фасцикла 16, изворно: Архив Србије, Мпс, ф. XL, р. 59/1895). Временом су и Пироћанци почели да завршавају српске школе и запошљавају се у државној служби, али су у њој, у пиротском крају, постали бројчано домининантнији тек после Другог светског рата. Међутим, много раније пре тога, и становништво пиротског краја схватило је да деловање у складу са доминантном идеологијом (у овом случају – националистичком) може да буде врло корисно за друштвену позицију и каријеру појединца, па су се многи сходно томе и понашали. У овом раду су раније дати неки примери ометања афирмације пиротског говора у јавној сфери, у локалном амбијенту. Проницљивији читалац је и сâм могао да закључи да та ометања нису долазила са стране, из унутрашњости Србије, већ управо од неких Пироћанаца који су процењивали да би и на таласу националистичке језичке политике могли да побољшају или учврсте своју друштвену позицију.
[...]
ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА
Када је Пирот 1877. ослобођен од османлијске власти и при-појен кнежевини Србији, Пироћанци су се суочили са чињеницом да се њихов говор прилично разликује од стандардног српског језика. Пиротски говор је људима са стране личио на бугарски, штавише, често су не само тај говор називали бугарским, већ и саме Пироћанце Бугарима. То је у дугом периоду могао да буде извор сталних фрустрација за Пироћанце имајући у виду да је од краја XIX па до средине ХХ века српска националистичка јавност Бугарску доживљавала као једног од главних непријатеља.
1
Амброзий
13.01.2024 03:33:18
0
0
Една от Библейските Десетте Божи заповеди е "Да не крадеш!"
Ценни исторически предмети които България би следвало да изисква от Румъния.
Тези предмети са открити от румънци по времето на тяхната окупация на Южна Добруджа (1913-1940 г.)
Някой може да каже че Румъния има право да остане с тях, понеже са били открити по времето на румънското притежание на Южна Добруджа.
Това е недопустимо:
1. Митрополитите на Силистра Иларион и Амброзий са подарили на Румънската Православна Църква части от мощите на древния силистренски Светец Емилиян, след молба (по-точно: просене) от румънската страна.
Нищо в размяна от румънската църква.
2. През 2007 г. тогавашния директор на Балчишкия Музей, Дарин Канавров е намерил инвентар, опис на липсващи музейни предмети които през 1940 г. румънците са носили в Румъния. Тогава зам. директорът на музея в гр. Constanta/Констанца/Кюстенджа, Габриел Кустуря/Gabriel Custurea е лъгал като е казал че никога не е видял такива предмети и не знае къде са и че Дарин Канавров си губил времето напразно.
3. От книга "Румънско-български речник" на Иван Пенаков, Желязко Райнов, Георги Паунчев (съставители), Ст. Романски, Ст. Илчев (редактори) (гр. София, 1962 г.), стр. 1226:
<<Богдан Иоан (1862-1919 г.) академик, историк, професор по славистика, автор на важни трудове върху румънско-славянските и българските отношения. ВЗЕЛ Е ОТ БЪЛГ. ЧИТАЛИЩЕ В ГР. ТУЛЧА ОРИГИНАЛА НА "МАНАСИЕВАТА ХРОНИКА" И ВЕЧЕ НЕ ГО ВЪРНАЛ; ИЗДАЛ ГО С КОМЕНТАРИИ>>
България заслужава нещо в размяна на всичките по-горе споменати предмети!!!
Примери от предмети които Бг. заслужава да й се върнат:
от книга "Din istoria Dobrogei"/Дин историа Доброджей (Из историята на Добруджа), том 2. (автори Раду Вулпе/Radu Vulpe и Йон Барня/Ion Barnea), Издателство на Академията на Румънската Социалистическа Република, 1968 г.:
страница 294, изображение 2: древна бронзова плоча от с. Брестовене/Сарсънлар, Силистренско
стр. 340, из. 52 и стр. 341, из. 54 - статуи на римски царе, открити в гр. Силистра ("Дуросторум")
стр. 345, из. 60 - надгробен паметник-статуя от Силистра
стр. 360, из. 83 - древна статуя на жена от гр. Балчик ("Дионисополис"), открита в околностите на града
Всички тези предмети през 1968 г. се намираха в гр. Букурещ, в Националния музей за древни неща/древности.
стр. 556, из. 4-5 византийски печати оловни печати из Силистренско (в книгата не пише в кой румънски музей са се съхранили тогава)
Изглежда че Националният музей на древностите повече не съществува, като понастоящем въпросните предмети/артефакти (вероятно) се намират в Сбирката на древности (colectia de antichitati) при Института по Археология "Василе Първан/Vasile Parvan"
Muzeul Național de Antichități
https://ro.wikipedia.org/wiki/Muzeul_Na%C8%9Bional_de_Antichit%C4%83%C8%9Bi
Colecţia de Antichităţi a Institutului de Arheologie „Vasile Pârvan”
http://ghidulmuzeelor.cimec.ro/id.asp?k=1544&-Colectia-de-Antichitati-a-Institutului-de-Arheologie-Vasile-Parvan-BUCURESTI
Bulgarii cauta artefactele disparute
17 Apr, 2007
https://www.ziuaconstanta.ro/stiri/cultura/bulgarii-cauta-artefactele-disparute-216531.html
<<Directorul Muzeului de Istorie Nationala si Arheologie Constanta respinge acuzatiile omologului sau din Balcic, privind preluarea si detinerea unor artefacte din patrimoniul national bulgar, aduse in tara noastra de armata, in anul 1940. Dr. Gabriel Custurea, directorul adjunct al Muzeului de Istorie Nationala si Arheologie Constanta a declarat ca nu are cunostinta despre piesele la care face referire istoricul Darin Kanavrov, directorul muzeului din Balcic, si nici nu le-a putut identifica. Custurea a calificat orice discutie de acest gen, drept "o incursiune in cautarea timpului pierdut".>>
Bucureștenii l-au cinstit pe Sf. Emilian de la Durostorum
18.07.2018
https://basilica.ro/bucurestenii-l-au-cinstit-pe-sf-emilian-de-la-durostorum/
<<Părintele Emilian Cărămizaru a spus că „fragmentul din moaștele Sfântului Emilian a fost dăruit de Mitropolia de Durostorum, prin dărnicia Mitropolitul Ambrozie de Durostorum, cu ocazia sărbătoririi hramului Sfântul Mare Mucenic Gheorghe din acest an”.>>
Moaștele Sfântului Emilian de la Durostor
https://doxologia.ro/moastele-sfantului-emilian-de-la-durostor
<<Părticica din sfintele moaște a fost dăruită, cu binecuvântarea Preafericitului Părinte Patriarh Daniel, bisericii „Nașterea Maicii Domnului“ din Drumul Taberei de către Biserica Ortodoxă a Bulgariei, prin grija Înaltpreasfințitului Ilarion, Mitropolit de Silistra (în anul 2008).>>
ÎPS Mitropolit Ilarion de Durostorum a trecut la Domnul
27 Octombrie 2009
https://www.edj.ro/octombrie-2010-109347/1231-ips-mitropolit-ilarion-de-durostorum-a-trecut-la-domnul
În anul următor, 2005, la aceeaşi mare sărbătoare a municipiului Galaţi, ÎPS Părinte Ilarion a poposit din nou în cetatea Sfântului Andrei aducând şi dăruind de acestă dată, pentru tezaurul spiritual al eparhiei noastre, părticele din moaştele sfinţilor martiri Dasie şi Emilian de la Durostorum.
Забележки за артефактите които Румъния е взела от окупираната от нея Южна Добруджа през 1913-1916 и 1918-1940 г. и понастоящем още се намират в музеи и други учреждения в Румъния:
а) Може би някои от тях да бяха открити преди завоюването на Южна Добруджа от страна на Румъния, тоест преди 1913 г., от български археолози, обикновени местни хора и т.н. а окупационните румънски власти да са ги заварили там. България има пълни права върху тях.
Болшинството обаче са предмети, открити от румънски археолози или местни хора през времето на румънското владение. България имала само частични права върху тях, обаче моралът, духът на добросъседството, българските дарения (части от мощи на светци), както и прецедентите с Великите колониални и империалистки Сили принуждават Румъния да направи същото. Разбира се, няма значение това че Румъния не беше транс-океанска страна и че нейните колонии се наричат Южна Добруджа (днес част от България), Северна Буковина, Южна Бесарабия (днес части от Украйна) и т.н.
б) Прецедентите като аргумент за Румъния да възвърне откраднатите артефакти:
Germany returns artefacts taken from Africa during colonial rule
27 Jun 2022
https://www.aljazeera.com/news/2022/6/27/germany-returns-artifacts-taken-from-three-african-countries
Belgian king begins return of more than 80,000 artefacts to DRC
Jun 8 2022
https://www.irishtimes.com/world/africa/2022/06/08/belgian-king-begins-return-of-more-than-80000-artefacts-to-drc/
King Philippe of Belgium has handed over a famous “Kakuungu” mask to the National Museum of the Democratic Republic of the Congo (DRC) — marking the return of the first of more than 80,000 artefacts that were looted by Belgium and are now expected to be given back to their country of origin.
The Netherlands returns hundreds of historic artefacts to Indonesia
07/15/2023
https://www.asianews.it/news-en/The-Netherlands-returns-hundreds-of-historic-artefacts-to-Indonesia-58804.html
The treasures had been looted from several Indonesia islands during the colonial period.
