179 години от рождението на Капитан Петко войвода

Сръбското списание "Пиротски зборник" за бившите българи-торлаци пиротчани (днешни сърби) и говора им с многократни признания че за сърбите пиротски говор е български:

Пиротски зборник, бр. 46, страници 133-176
Горан Николић, Пирот

О мењању и напуштању пиротског говора у другој половини ХХ и почетком XXI века
Changing and abandoning Pirot dialect in the second half of the 20th and the beginning of the 21st century

http://www.nbpi.org.rs/wordpress/wp-content/uploads/2021/11/Goran-Nikolic-O-menjanju-i-napustanju-pirotskog-govora-u-drugoj-polovini-XX-i-pocetkom-XXI-veka.pdf
https://www.nbpi.org.rs/izdavastvo/pirotski-zbornik/pirotski-zbornik-46-2021/

ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ПИРОТСКОГ ГОВОРА И ЊЕГОВИ УЗРОЦИ. РЕАГОВАЊЕ ПИРОЋАНАЦА
У настојању да се дође до разлога напуштања пиротског говора траг нас стално води на споразумевање између Пироћанаца и особа из других крајева Србије и некадашње Југославије. У комуникацији толерантних особа језички неспоразуми могу да се реше безболно. Међутим, на просторима Балкана и Југоисточне Европе, толеранција је често на ниском нивоу, па говорници дијалеката или мањинских језика могу да буду извргнути омаловажавању. Многим становницима Србије и других крајева некадашње Југославије пиротски говор личи на бугарски (или македонски). Српска дијалектологија уочила је одређене сличности говора пиротског краја са бугарским језиком, али га сврстава у дијалекат који покрива територију уз садашњу српско-бугарску државну границу и који је назван тимочко-лужничким (под)дијалектом српског језика (Белић, 1905; Ивић, 2009). У практичном животу у Србији, од ставова малобројних дијалектолога много је важнији утисак обичних људи који не само да су коментарисали да им пиротски говор личибугарски, већ су неретко и саме становнике пиротског краја називали Бугарима. То су у пракси доживеле многобројне генерације Пироћанаца у прошлости, али и не само Пироћанаца. Етнолог Дејан Крстић је за потребе израде своје докторске дисертације обишао шири простор на коме се говори тзв. тимочко-лужничким поддијалектом, а то значи не само пиротски крај већ и северно све до близу Зајечара. Од већег броја казивача на целом том терену, Крстић је записао да су у свом животу, приликом боравка у унутрашњости Србије и некадашње Југославије, били у ситуацији да их због говора називају Бугарима (Крстић, 2014). Пред крај XIX и у првој половини XX века српска националистичка елита доживљавала је Бугаре као једне од главних непријатеља. Постојале су јаке међусобне територијалне претензије. Бугарски националисти су тврдили да је бугарско све до Мораве, а српски – да у средачкој (софијској) области живе „чисти Срби“ (Станковић, 1996, стр. 162). С обзиром да је реч Бугарин у дужем периоду могла да асоцира непријатеља, чињеница да су у унутрашњости Србије и Југославије Пироћанци због говора понекад називани Бугарима и није могла да буде баш увек безазлена. После Другог светског рата, када је у оквиру југословенске федерације створена република Македонија на територији која је до тада била највећа јабука раздора између Србије и Бугарске, ривалитет између две земље сплашњава, да би након распада Југославије и формирања независне државе Македоније брзо опао. Истражујући стереотипе српских интелектуалаца, Оливера Милосављевић наводи да је у најновијем периоду пажња српског национализма усмерена према западу и југозападу, а да се „...Bugari doživljavaju kao relativno udaljen sused sa kojim nema većih trzavica, ali koji se mnogo ni ne primećuje niti se o njemu razmišlja“ (Milosavljević, 2002, стр.232-233). Председник Србије Александар Вучић је током сусрета са својим бугарским колегом 2018. године у изјави датој новинарима рекао да су Бугари Србима браћа и да међу Србима нема никога ко не воли Бугаре („Vučić: Kod Srba nema niko ko ne voli Bugare“, Blic, 22. јун 2018, https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-kod-srba-nema-niko-ko-ne-voli-bugare/d40tmzg, приступљено 04.05.2021). С обзиром на искуствa из прошлости када су се копља српско-бугарских анимозитета ломила преко њихових леђа, Пироћанци опрезно примају овакве констатације. Изругивање пиротског и свих других говора јужне и источне Србије може да буде узроковано и нечим што није национално обојено или барем таква обојеност није у првом плану. Овде ћемо истаћи утицај неравномерне економске и свеколике друштвене развијености, односно превелике концентрације важних друштвених и државних активности у неком региону. Уопште гледано, становници мање развијенијих делова неке земље често се унапред перципирају као мање вредни, а уколико се деси да се у тим регионима говори дијалектом који се приметно разликује од стандардног говора, могућност њиховог ниског вредновања је још већа. Управо таква ситуација је у Србији, са великом концентрацијом активности у региону Београда и свеколиким заостајањем рубних подручја.
У ранијим временима Пироћанац се спашавао омаловажавања због свог говора враћањем у завичај. Међутим, с појавом телевизије и касније интернета, омаловажавање су доживљавали и они који ретко путују, гледајући телевизор у сопственој кући. Парадигма за омаловажавање свих јужњачких говора, па и пиротског, јесу филмови и телевизијске серије чији је сценариста Синиша Павић. Већ у сценаријима за филмове из осамдесетих, Лаф у срцу и Тесна кожа, Павић показује склоност да тражи некакву комику у јужњачким говорима, да би пред сам крај XX и на почетку XXI века, у сценаријима његових телевизијских серија као што су Породично благо и Бела лађа, омаловажавање било додатно појачано и јасно се видело да се не односи само на јужњачки говор као такав, већ и на људе који се тим говором служе. Јужњаци у његовим серијама не само да „лоше“ говоре, они су често и људи проблематичних моралних начела и проблематичног укуса (Petrović, 2015, стр. 69, 95, 118).
Најизразитији Павићев карикатурални лик је Срећко Шојић, али ни друге јужњаке овај сценариста не слика у много лепшим бојама. Наравно, овакав однос према људима са југа Србије није само индивидуална особина сценаристе Синише Павића. Сама чињеница да је државна телевизија прихватала његове сценарије, улагала значајна средства у снимање серија, а касније их и много пута репризирала, указује да је омаловажавајући однос према људима са југа широко распрострањен и у Београду и централној Србији.7
7 Сандра Шаре и Станислав Станковић (2011) указују да потцењивачки однос према говорницима са југа Србије постоји и код лингвиста, иако би на први поглед могло да се очекује да језички стручњаци имају већи степен толеранције према језичкој разноликости.
[...]
Зашто је онда толико избегавано ко-ришћење знака за полуглас? Чини се да је проблем је у томе што се знак за полуглас користи и у бугарском правопису. У свему томе није се уважавала чињеница, иако је многима била позната, да знак за полуглас није само бугарски словни знак, већ да се користи и у писању руског и других словенских језика. У ранијем тексту већ смо указали да је у дужем периоду, у касном XIX и у првој половини XX века, доминантна српска националистичка елита доживљавала Бугарску као једног од главних непријатеља, па би онај у Србији ко би користио знак за полуглас (а није научник), могао лако да постане сумњив као Бугарин, Бугараш или бугарофил. Тога су се нарочито пазили људи из источне и јужне Србије, због одређених сличности њихове етнокултуре и говора са бугарском етнокултуром и језиком.
[...]
ЈЕДАН ЈЕЗИК – ЈЕДАН НАРОД – ЈЕДНА ДРЖАВА
У позном XVIII веку у Европи почиње да буја националистичка идеологија која са одређеним закашњењем захвата и становништво Балкана. Крилатица из наслова овог поглавља сажето одређује ову идеологију. У националној држави има места, пре свега, за један, државотворни народ. Остали у таквој држави могу да живе у статусу националне мањине, са прећутном жељом да временом буду асимиловани или да се одселе. Слично је и са језиком – у националној држави има места само за један језик, штавише, и дијалекти тог јединог језика нису превише пожељни и што ли пре нестану из свакодневне употребе – тим боље. Националистичка идеологија постала је доминантна у Србији у првој половини XIХ века и тако је, углавном, све до данас. Само неколико деценија у ХХ веку комунистичка идеологија потиснула је националистичку, али је она опстала и од краја ХХ века поново снажно буја. Пирот је у састав српске кнежевине ушао 1878. када је национализам у њој био у великом успону. Десет година раније, 1868, власт у кнежевини је озаконила источно-херцеговачки дијалекат (говор Вуковог завичаја) за званични државни језик и нимало јој се није допало што су становници пиротског краја говорили прилично различито од тог успостављеног стандарда. На сва места у државном сектору у Пироту (начелство, суд, основне школе, гимназија, пошта, царина, пореско одељење, болница, шумска управа, железница, дувански монопол) довођено је скоро комплетно особље из унутрашњости Србије. Милутин Велимировић (чији је отац такође послат са стране да неко време службује у Пироту као свештеник), у својим успоменама из пиротских гимназијских дана са почетка ХХ века даје податак да су у пиротској гимназији чак и служитељи били са стране (Велимировић, 2015, стр. 39). У значајној мери под снажним утицајем српске националистичке идеологије, ни доведено особље није благонаклоно гледало на говор становника пиротског краја. У писму министру унутрашњих дела Краљевине Србије Стојану Новаковићу од 9. децембра 1884. године, начелник Пиротског округа Тодор Поповић назива пиротски говор „варварским дијалектом“ (Поповић, 1996, стр. 58). Председник учитељског збора пиротских основних школа Владимир Радојичић у једном допису министру просвете као ударни податак наводи „да је говор посве искварен тако да ученици не разумеју скоро сваку трећу реч било из учебника било из говора наставника“ (Историјски архив Пирот, Фонд Илије Николића, кутија 28, фасцикла 16, изворно: Архив Србије, Мпс, ф. XL, р. 59/1895). Временом су и Пироћанци почели да завршавају српске школе и запошљавају се у државној служби, али су у њој, у пиротском крају, постали бројчано домининантнији тек после Другог светског рата. Међутим, много раније пре тога, и становништво пиротског краја схватило је да деловање у складу са доминантном идеологијом (у овом случају – националистичком) може да буде врло корисно за друштвену позицију и каријеру појединца, па су се многи сходно томе и понашали. У овом раду су раније дати неки примери ометања афирмације пиротског говора у јавној сфери, у локалном амбијенту. Проницљивији читалац је и сâм могао да закључи да та ометања нису долазила са стране, из унутрашњости Србије, већ управо од неких Пироћанаца који су процењивали да би и на таласу националистичке језичке политике могли да побољшају или учврсте своју друштвену позицију.
[...]
ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА
Када је Пирот 1877. ослобођен од османлијске власти и при-појен кнежевини Србији, Пироћанци су се суочили са чињеницом да се њихов говор прилично разликује од стандардног српског језика. Пиротски говор је људима са стране личио на бугарски, штавише, често су не само тај говор називали бугарским, већ и саме Пироћанце Бугарима. То је у дугом периоду могао да буде извор сталних фрустрација за Пироћанце имајући у виду да је од краја XIX па до средине ХХ века српска националистичка јавност Бугарску доживљавала као једног од главних непријатеља.